Ivan Gudelj je za života postao više od života

Zašto je tako teško prihvatiti da više nema Ivana Gudelja među nama? To je metafizičko pitanje. Duboko u nama svi znamo da nas jednoga dana više neće biti. Odlazak ovoga ili onoga nekako ćemo već prihvatiti, ali kad ode jedan od onih za koje smo mislili da su nekako „besmrtni“, e, to već ubija. Kao što se moglo osjetiti na komemoraciji na Poljudu, komemoraciji za Ivana Gudelja.

Ivan Gudelj je, zapravo, otišao u naponu snage, sa samo 26 godina. Kad je mogao ili trebao postati „best of the best“, najveći od svih hajdukovaca. Možda je to mogao postati i ranije, samo da je njegova generacija popratila njega i osvojila barem dva Kupa UEFA. Danas to izgleda nemoguće, jer danas slavimo ulazak u Konferencijsku ligu. Njegova generacija ostala je hendikepirana i za običnu titulu prvaka države, jednom ostala kratka za Sarajevom, jednom za nekim drugim… Generacija koja se definitivno nije u potpunosti ispunila, ali to nikada niste mogli reći za Ivana Gudelja.

Ivan Gudelj je izgledao kao Superman i igrao je kao Superman. Što je najbolje, izgledom je podsjećao na Brucea Leeja. Pogledajte malo bolje, otvorit će se i vama. Bruce Lee je svjetska zvijezda postao sa svojim ubojitim karateom desetak godina ranije, Ivan Gudelj je harao osamdesetih, jednostavno nezadrživ i nezaustavljiv. Valencia, Sparta, Torino, Dnjepr… Nije mu bilo kraja… Sve su se te snimke vrtjele na njegovoj komemoraciji, falila je ona njegovog najdražeg gola, slaloma s centra protiv Rijeke na Kantridi. Ivan je jednostavno bio fascinantna sila prirode, nitko njemu nije mogao ništa, osim – sudbine. Život je jednostavno imao drugačije planove, ali ne toliko da se s njim ne bi identificirale generacije i generacije hajdukovaca. Što starih, što mladih, što u nastajanju. To „u nastajanju“ sigurno će sačuvati uspomenu na Ivana Gudelja i na ono „što bi bilo da je bilo“ da 13. rujna 1986. godine nije pao od iznemoglosti, izmučen hepatitisom B i, na žalost, ispraćen zvižducima nemilosrdne i nerazumne publike na Poljudu. Nije jedini, nije prvi, nije ni posljednji. Ovo je podneblje okrutno, ljubav najčešće pokazuje retroaktivno, sa debelim zakašnjenjem. Gudelj nije iznimka, ali bi možda sada mogao postati pravilo da ljude ne ocjenjujemo prerano i da im ne lijepimo etikete kakve ne zaslužuju, ali su važniji „klikovi“. Da, prije 40 godina i on bi bio označen kao prevara prije nego bi pao na travnjak Poljuda uništen od hepatitsa B, prije nego bi upitali njegove suigrače i njegove bližnje tko je i što je Ivan Gudelj. Danas za njim iskrene suze rone svi koji su bili u njegovoj blizini. Danas Zoran Vulić ne može ući u kino salu Poljuda, pretežak mu je taj teret, danas Ivica Šurjak zaključuje da ovo „ne može biti istina“. Tek kad netko bespovratno ode, svi mi koji smo još tu, shvatimo koga smo izgubili i što smo s njim izgubili. Ne moraš ga vidjeti ni čuti svaki dan, samo shvatiš da ostaje praznina koja se ni na jedan način ne može ispuniti.

Ivan Gudelj je za života postao više od života. To je jedina istina.