Imoćanin Milan Katanušić: Nemam se kome vratiti u Imotski, svi smo odselili

U crno je već neko vrijeme zavijena Dalmatinska zagora,
točnije Imotska krajina, koju je u protekle dvije godine napustilo čak 4.000
ljudi. Zatvorile su se tvornice, proizvodnja se zaustavila, mladi se nakon
studija u Splitu i Zagrebu ne vraćaju, obitelji trbuhom za kruhom sreću
pronalaze van granica Hrvatske. Nedavno se pojavila priča o imotskom ˝Zidu
plača˝ na kojem se pišu  imena svih
Imoćana koji su otišli u inozemstvo, a najviše njih u Njemačku. 

Jedan od glavnih inicijatora koji je zaposlio 1.000 Imoćana
u Njemačkoj je Milan Katanušić, predsjednik Zajednice Imoćana u Mainzu, a mi u
nastavku donosimo njegovu priču.

–         
Na poziv prijatelja otišlo je nas 6 u travnju
2012. godine u Innsbruck zbog jednog posla, koji je trebao trajati 6 mjeseci.
Naravno,  nitko  nije   bez  razloga 
napustio  obitelj,  uvijek  je  glavni 
razlog novac  i  mogućnost da svojim  najmilijima priuštiš
nekakav bolji život. Kao  što  je nekima poznato,  naš 
hrvatski  poslodavac je nakon  6  dana   nestao,
isključio  mobitel i  nas  šestorica ostali smo u 
Innsbrucku sami kao na golom otoku. Nikoga  nismo
poznavali, nismo znali jezik, a što je najgore nismo imali novaca  za  povratak  kući. Njih  petoricu 
sam  nekako odveo  na  autobusni  kolodvor, naišli smo
na hrvatskog autobusnog prijevoznika i objasnili mu situaciju, oni su
otišli za Imotski – ja sam produžio za Essen. Kako mi je bilo, bolje da ne
znate. No s vremenom sam upoznao nekolicinu naših dobrih ljudi i tu sam se
zadržao nekoliko mjeseci dok se nisam na poziv kuma prebacio raditi u Mainz. To
je grad  u  kojem živi  najviše  Imoćana  izvan 
granica  naše  države. Uskoro je Hrvatska ušla u  EU 
i  onda sam lakše  disao  jer  sam  se s lakoćom prijavio
na  adresu stanovanja, otvorio  svoju  firmu Innebau,
sredio  smještaj i u 11. mjesecu 2013. doveo cijelu 
obitelj.

Kako izgleda početak
života jednog Imoćanina u Njemačkoj?

Ah, što reći. Samo zamislite  početak  u 
novoj  državi u kojoj ne poznajete jezik, imate troje 
male  djece od 2, 7 i  8  godina. Bilo  je  teško, 
ali  mi  Imoćani  smo  kao  drača, uspijevamo 
posvuda! S vremenom sam upoznao  puno  naših  ljudi ,
mnoge  sam  u Mainzu i poznavao  otprije,  a  tu 
je  bilo  i nekoliko  mojih  školskih 
kolega.  No svakako bih napomenuo da rodbina  i  oni 
koje  sam  poznavao  godinama  su nam najmanje pomogli, 
kako  meni osobno tako  i  većini  naših  ljudi.
Ovo  je  istina, ali  naše  ljude je to sram priznati.
Naravno čast  iznimkama,  ali  da  nije  bilo 
pomoći  od  braće  Sagadin  i ljudi  iz Livna i  Duvna,
također Makedonaca, nikad ne bismo ostvarili ovo  što  smo 
do danas uspjeli. Mi smo zaposlili  1000  ljudi  u 2 
godine  i  to  potpuno  besplatno, nije nam bilo  lako, vjerujte nam.
U travnju  2016.  osnivamo  Imotsku  zajednicu Mainz kojoj
je glavni  cilj besplatna pomoć pri  zapošljavanju naših 
ljudi  koji su  iz  dana u  dan u  sve 
većem  broju stizali iz Imotskog i  svih  dijelova
Hrvatske  kako  ne bi  i  oni doživjeli   kalvariju
koju  smo  mi  doživjeli  samo  koju 
godinu  prije  njih.

Bude li Vam nekada
žao Vašeg rodnog mjesta koje je spalo na nikad manji broj naseljenika, mjesta
gdje ste odrasli i stvorili prve uspomene?

Žao  mi  je mog  grada, naravno, ali 
eto da  su  oni  vladajući  sposobniji nitko  ne bi
iseljavao,  a  ovako  iselit će uskoro svi. 

Javljaju li Vam se
ljudi sami ili ih Vi pozivate?

Uglavnom  se  ljudi  javljaju  sami.
Mi  smo  pomogli  i  pomažemo  koliko  je 
u  našoj  mogućnosti. Morate biti svjesni da  je 
vrlo  teško  s  našim  ljudima.  Pomognete 
100  puta i onda ste  dobri, a jednom  ne pomognete i
odmah   ne valjate. Naša  posla.

Pretpostavljam da se
javljaju najčešće muškarci?!

U  početku  dolaze  muški, najčešće
mlađi, nakon  toga  stižu  cijele 
obitelji. U  zadnje  dvije  godine  zaposlili 
smo  preko  1000 ljudi, imamo  preko  2500 članova u 
zajednici. Samo s područja Imotskog došlo je preko 30 kompletnih obitelji.
Jedan vrlo važan  podatak je da me u  zadnjih par mjeseci zovu
ljudi koji su stariji od 55 godina i mole za posao. Hrvatima je poznata
činjenica da nakon 5 godina njemačkog staža imaš pravo na minimalnu njemačku
penziju koja i nije baš tako mala. Već  smo  ih dvadesetak  uspjeli 
zaposliti. Zamislite  ljude  s  55  godina koji 
mole  za posao i  odlaze  od svoje  kuće jer ne
mogu  preživjeti. To su teški trenuci. 
Za  neke  situacije bolje da  i  ne znate 
jer  često  legnem i kad  vidim koje sam sve 
muke  doživio u  zadnje 3  godine  ne mogu  noćima 
zaspati.  Dođe  meni i puno mladih  neozbiljnih  momčića 
kojima  je  dolazak  u  Njemačku  samo  oblik 
avanture  pa  se  zapitam  ima li  uopće 
smisla  mlađu  populaciju zapošljavati!?

Koji su glavni
razlozi odlaska iz Hrvatske?

Imoćani  odlaze  iz Imotske  krajine jer
u  Imotskom  nemaju  gdje  raditi.  Sve  su 
tvornice  zatvorene. Ljeti  nas  spašava  sezonski 
rad  na  moru, ali  treba preživjeti  do ljeta. 

Kakve poslove
najčešće Imoćani rade u Mainzu?

Imoćani  najviše  rade u  Mainzu 
na  građevinskim  poslovima, a  većina Imoćana  su 
vozači  pa  se  ovom  prilikom  posebno 
zahvaljujem  firmi  Sagadin  koja  je  zaposlila 
preko  100  naših  vozača  do  sada  i 
evo  već  idući  tjedan  stižu  novi 
vozači  iz  Lovreća  i  Zagvozda.

Jesu li zaista plaće
tri puta veće od hrvatskog prosjeka, kako se priča?

Plaće  su  u prosjeku oko 2.000 eura  neto. Jedna 
prosječna  obitelj, ako  rade  oba  roditelja,
mogu  imati  minimum 3.000 eura netto mjesečno, plus 
dječji  doplatak  195  eura  po  djetetu. Smatram da
se od toga može živjeti sasvim pristojno. Svi govore kako treba
platiti stan i hranu, zar je ona u Hrvatskoj besplatna? Napomenuo bih da su
hrana i režije jeftiniji u Njemačkoj nego u Hrvatskoj pa sad vi ocijenite je li
se isplati ići u Njemačku. Znam preko  1000  ljudi  koji 
su  stigli  u  zadnje  2-3  godine  u Mainz
iz  Imotske  krajine  i  samo  se  njih 
2  vratilo  u  Imotski  i  to  zbog 
obiteljskih  problema. Još se  njih  par prebacilo  u 
Norvešku. Dakle,  ako  nije bolje  zašto  su 
onda  svi  ostali  u  Mainzu?! Svaki  početak 
je  težak, ali nakon nekog vremena  shvatite  da  ovdje
imate  sigurnost  i  da povratka  više  nema.

Zanimljivo je da Vaša
Zajednica ne dovodi ljude samo iz Imotskog nego iz dugih krajeva Hrvatske, a
koliko čujem i iz Makedonije. Kako je došlo do te poveznice?

Imali  smo  sreću  što  smo  upoznali 
mnogo  dobrih  ljudi  iz Makedonije  koji  su ovdje
već  desetljećima i koji su  nam  puno pomogli.  Danas s
njima  imamo poslovne poveznice stoga  zauzvrat  sve 
više  ljudi primamo i iz  Makedonije. Makedoncima  su 
problem  radne  dozvole  jer  nisu  u  Europskoj
Uniji,  ali  mi  im  pomažemo  koliko  je
to  u  našoj  mogućnosti. Jedna  vrlo skladna i 
poštena  nacija.

Imoćani na zidu
autobusnog kolodvora već neko vrijeme upisuju imena svih onih koji su u potrazi
za boljim životom napustili svoj grad, rastužuje li Vas to kada dođete tamo za
blagdane?

Toni  Rebić ,
moj prijatelj i autor  „Zida  plača“  u 
Imotskom,  je  jedan  od  rijetkih  pozitivnih
buntovnika u  gradu  Imotskom. Ja  mu  se  divim 
i  drago  mi  je  što  postoje  ljudi poput 
njega  koji  se  već dugi niz godina bore  protiv „uhljeba“
i  gradske  vlasti  tamo. Mnogi  bi  se 
trebali  ugledati  na  njega, ali  nema  podršku 
osim  nas  par  iznimki. Nije mi drago vidjeti toliko ljudi na
tom popisu, na kojem su i članovi moje obitelji, ali što je tu je. Većina
mojih  prijatelja  i  poznanika  su  kupljeni 
poslom za  sebe  ili  člana  svoje  obitelji  od
strane  vladajućih u Imotskom. Ljude danas možeš kupit  za glas.
Nema  nama  sreće  dokle god s nama ne upravlja Švabo,
Austrijanac ili Švicarac.

Planirate li povratak
eventualno u mirovini?

Ja  se osobno  ne mislim nikad  vratiti,
pogotovo moja djeca.  Uostalom,  kome  da  se 
vratim  kad  su  mi  svi  došli  u 
Mainz , i  obitelj,  i  kumovi,  i  prijatelji.
U  Mainzu  trenutno živi  preko 4000  ljudi  s 
područja  Imotske krajine.  U  njemačkoj  imamo 
sigurnost, djeca imaju  siguran  posao kad  završe  školu.
Gdje da  se  vratimo? U  grad u  kojem nema 
žive  duše,  osim  za  Božićne  blagdane  i 
ljetne praznike.