Karan je briljantnin driblingon izbacija obrambenog igrača Sinjana, gurnija sebi u for i probija stranu. Diga je glavu na sekund, pogleda prema nama u sredini, i onda uputija centaršut. Balun je priletija kompletnu obranu, a Alen Nižetić znalački ga je štopa, okrenija se i naša oči u oči sa strašnin sinjskin golmanon, gromadon od čovika.
Nižetić je desnon nogon oštro puca u kantun, jer u “Split Starsima”, naime, vridi pravilo da je “p**da ko doda”…
Još 2008. godine napisa je Robert Pauletić.
Za Alena Nižetića kažu da zna igrat, al da ne voli izgubit. On što stariji, to bolji. Ko Modrić. Iako kaže da mu je najvažnije da se niko ne ozlijedi. Moš mislit. Jer nogomet je bitan, nekad tolko prebitan da to nismo isprva spremni ni priznati. Trenutak za proživit strasti, vrime za ishitrene životne mudrosti.
– Split Stars… Tko tu nije bio. Oliver, Hari, Karan, Giuliano, Zeko, Ćubi, Remi. Jedino nije Jole bio, on je reka pošteno da ne igra balun. Većina splitskih instrumentalista. I mogu reć da ima talenata među glazbenicima. Nogometnih talenata, naravno – govori čovik koji je glazbene note prosuo po Dalmaciji, srce da Hajduku, a venama mu teče iskra pomaganja. Ljude je začara još u prošlon stoljeću kada je bilo bitno koliko ploča prodaš. Kad si molio, nabavlja, tražio Sinatrine albume. Sad ih na dva klika nađeš. Takvo je to vrime – sad je lakše snimit CD nego kuk.
“Bio san šokiran, al vidin da nisan pogriješia!”
Alen Nižetić dite je Splita, nekako uvik isprid svog vrimena. Pisme koje nisu odma prihvaćene, redovito su nakon nekog vremena postali – najtraženija roba. Strpljivo je sklada, pisa, piva, pomaga, a jedino što bi minja je glazbena pauza od sedan godina. Koštalo ga je, kaže.
A ovako je sve počelo…
– Ima sam crveni kazetofon doma i jednostavno me to sve privuklo. Preferira san stranu glazbu i otkrio san da mogu dosta visok pivat. Ne samo muške pivače nego i ženske. Kad sam čuo Tifu i “Padaju zvijezde”, samo san želio pivat ko on tim hrapavim glasom. I tako san jednon u školi zapiva tu pismu da bi me čua moj kolega iz razreda Ivan Šućur i “ubacia” u bend Mortus. Iza toga je doša Jaffo i tako… Iz tog vrimena nezaboravan je koncert za Dan žena – priča autor koji je svoje prve korake među crtovljima violinskog i bas ključa proveo u Tutti Fruttiju. Iskustvo vitalne važnosti.
– Nekako san tada uskočio u kombi glazbe, proša najgore i najbolje. Izbacili smo tada i hit album, a onda je bilo tek nekoliko jakih bendova. Sviralo se u diskotekama, a najviše na play-back. I Tutti Frutti je iša na veća mjesta, a kako nismo želili biti “falši”, nismo mogli opstati kad zbrojiš troškove i razglasa, svjetla, tehničara pa na kraju i cilog benda. U koži vlasnika diskoteke razumljivo je bilo da će uzet nekoga ko ti dođe manje. I tako smo kaskali jer smo bili uživo.
Sve dok Neno Ninčević nije prisika i “iz vedra neba” posla Alena u solo vode.
– Bia san šokiran, al sad vidin da nisam pogriješia – iskren je Nižetić.
“Moglo se dobro zaradit pivajuć back vokale”
I dosta pisama s početka solo karijere se danas ponovo vrti po radijskim postajama. Jer dnevno se servira puno novog, a staro “živi vično”. Ka Hajduk.
– Zvali su me iz Hajduka tako jedan dan i pitali mogu li iskoristit jednu moju staru pismu. Samo su mi tad rekli da se radi o “Vratit ću se opet Dalmacijo, tebi”. I nakon nekoliko tjedana, ja sam već i zaboravio, jednu večer su počeli dolaziti linkovi s interneta. Čak san se i ja naježio. Malo san subjektivan, ali ono je stvarno izgledalo jako, jako dobro – priča Alen o videu koji je najavio povratak Nikole Kalinića u bili dres i euforiju u Splitu.
Splitu kojeg malo ko izvanka razumi. Možeš reć Split ovaki ili onaki, lip, ružan, nema obilaznice za Omiš… svašta nešto. Ali Split ima nešto šta niko nema. Spontanu dušu. Nema tog marketinga koji nešto može prodat, ako Split to ne osjeća. Zna to dobro i Nižetić.
– Uvik sam sluša rock, ali san shvatio da svaka pisma koja ima energiju, bez obzira na žanr, “prođe”. U Miši stvarno ima energije, ima ono nešto i onda je baš bila čast pivati na “Split pjeva Mišu”, u sklopu Splitskog festivala. I to dvije pisme – kaže.
I danas mu se vraća slika s te posebne večeri za legendu Dalmacije.
– Bia san treći po redu i odjednom, pred kraj pisme, Mišo se počea dizat. Kako se već tada teško diza, u takvom je stanju kakvom je, i meni je odma bila muka jer sam mislio da sam nešto falio. Al, on je doša do mene, poljubio me i zahvalio mi se što san tako otpiva pismu.
Kasnije je Alen Mišinoj “Sutra mi sude” da novi život, a malo ko zna da se Nižetić vata mikrofona i kad je tribalo pivat back vokale. Da malo bolje naćulite uši, svatili bi da je onaj tenor u Thompsonovoj “Vjetre s Dinare” baš Nižetić.
– Piva bi ja, dosta godina unazad, back vokale i na Splitskom festivalu jer se tad od toga moglo zaradit – veli.
“Nikad neću zaboravit 50 tisuća ljudi, Hajduk Barcelona…”
Žena mu je podrijetlom Komiška pa Vis često posjeti ko “ispušni ventil”, a zanimljiva životna epizoda dogodila se iza jednog koncerta u Solinu kad se sklopilo pomalo čudno prijateljstvo.
– Papa fest je bio. Don Vinko Sanader me je pozva da otpivam jednu pismu i tako, nakon svega, jedan mladi čovik želio me je upoznat. Tako mi u priču, a nakon nekoliko sekundi mi kaže da je on Gospin vidioc iz Međugorja. I to prijateljstvo je jako i dan danas. Jakovu Čoli onda san napravio par duhovnih pisama, a piva sam i na nekoliko njegovih svjedočanstava. Posebno emotivno bilo je jedno u Italiji. Priča je na talijanskom, ja ga ne znan, ali na svaku san se njegovu rič naježio. Još isprid nas je bilo 20 tisuća ljudi – reka je pjevač koji je ko “iz topa” dugogodišnju karijeru sumira u jedan događaj.
– Definitivno nikad neću zaboravit 50 tisuća ljudi, Hajduk – Barcelona igraju, a Vinko i ja na centru terena pivamo. Prvi put smo tada predstavili “Ljubav mog života”. Oko nas se zagrijavaju igrači, paziš da te balun ne pogodi, publika na nogama… Bilo je svakakvih stvari, ali to je nešto strašno.