Krnje je oduvik bia alegorija svega našega zla u prošloj godini i nedaća koje su morile mali puk, prilika za izrugivanje s jačima. Karnevalska maska svojevrsna je satira na život, pod maskom se progovara o aktualnoj situaciji i problemima društva, o politici i političkim previranjima. Za dobru masku materijala u stvarnosti ne nedostaje.
A za razliku od svojih predaka, od naših starih kojima su maškare bile važan ispušni ventil, pa bi rekli sve i užižali ono šta su držali na duši, njihova mladunčad nema tih muda – oni pale one koji in ne mogu ništa.
Od starih se običaja zato ne miče Zoran Šabić, meštar izrade sinjskog “čovika godine”…
– Poče san se mačkaravat i odat na maskembale tamo negdi osandesetih godina. Imali smo dobru ekipu, bili smo maštoviti i najviše bi uživali u druženju dok bi pripremali maske i sve držali u trajnosti. U hotelu Alkaru od osandeset i treće smo stalno sudjelovali i onda me dvi iljade i šeste predsjednik krnjevalske udruge zamolio da dođen radit krnjevala, da su iscripili ideje i nemaju više kreacija i kako san doša, tako san osta. Nisan zna ništa o tome, al san ima viziju, isprobava san različite materijale. Tribalo je posebno dobit prepoznatljivu glavu, a ciljat i na anomalije u društvu, poslat nekakvu poruku – kaže.
A bilo je to vrime kad se smjenjivala vlast…
– I napravio san krnjevala, zapravo spojio dva naša političara – s live strane Šeks, a s desne pokojni Račan. Od sprida su izgledali isto. Staja je za govornicon, drža govor, a u livoj ruci drža bukaru vina – jer di će Šeks bez vina, a kako se otvara perspektiva on je bio spuštanih gaća i sidio je na školjci koju je pripunio. Poruka je bila – ko god bio, uvik kaka po narodu kojemu je prikipilo – govori Šabić.
– Godinu kasnije krnjeval je bio Mate Jujnović koji je te godine doveo stare, pripiturane karampane od autobusa, dilio radnicima otkaze i onda sam ga uzeo na nišan. Zaslužio je. Nije nedostajalo inspiracije ni godinu iza jer su u Dalmatinku (tvornicu prediva i konca u kojoj je bilo zaposleno na stotine Cetinjana – op.a.) došli Talijani, braća Landini i opet napravili dar-mar. Ministar Šuker na repertoaru je bio 2009. godine, a oko njega se veže zanimljiva priča. U ponediljak uvečer bio je gotov, triba se u utorak zapalit, a moj prijatelj ga je iz zezancije kresnio i počeo je gorit jer se baš popodne boja. Počela se topit spužva, mi smo skočili, udarali rukama, Viculin (Željko, predsjednik Sinjskog pučkog kazališta – op.a.) je uzeo bokal vina, zalio ga bokalon vina i jedva smo mi to ugasili. On je zagorio, nisi moga izać s takvin krnjevalon prid svit i ja san od spužve koja je ostala skrpa i napravio điletin. Niko nije ni zna šta se dogodilo do par dana iza. Onda je to bilo smišno... – sjeća se Šabić.
Ima i još zanimljivih detalja…
– Dvi godine prije nego san ja doša, krnje je bila predizborna kužina u Sinju, saveza je bilo puno i to nije valjda nekome dobro leglo, a kako krnjeval nije bio pod stražom, zapaljen je u noći. I dan danas istraga tapka u mjestu. I nekoliko sati prije nego je triba bit zapaljen, napravljen je novi krnje – Neron.
I bili su carevi i kraljevi pa su svojin podanicima jedanput u godini dana dozvoljavali da se rugaju s njima. A ostala 364 dana u godini moraju bit kuco.
– U nas izgleda da moramo sve dane bit kuco, a carevi i kraljevi radit šta in je volja.
Radi godinama i krnjevale po istom principu, a ideja ide već u dvanaeston misecu.
– Ide sve od gorivih prirodnih materijala. Bude tu i metala, žice i drugog jer se ne može dobit čvrstina. Budu tu mezomurali, kantinale, vriće od jute, slama… Formira se tilo, priko toga dolazi spužva, zavisi što lik predstavlja, a za glavu koristin pur pjenu. Ona je zahvalna, može se oblikovat lice po želji… I istina je da se u dvanestom misecu počnen budit ujutro u četri ure, i onda me žena probije nogon i pošalje me đavlu jer razmišljan ko će bit krivac godine.
A radio je i …
– Triljanima zadnjih deset godina, bez ove korone, a izgleda da prošle godine neko njihov nije bio zadovoljan krnjevalom tako da me ove godine nisu ni zvali, a vidio san da su napravili raketu šta znači da nisu smili talasat i našli su mezo rješenje. Svako misto svoje ima… Radio san za Žrnovnicu isto dječjeg krnjevala, i sinjskog dječjeg…
Da nema zabune – može se svake godine radit po jedan krnjo, ne možeš stić napravit koliko loših stvari ima u našen društvu – zaključuje čovjek koji je u ovoj godini preuzeo i dužnost tajnika Krnjevalske udruge Sinja.